Странице

Вечерња у Дајбабама


...Отпочело је кратко вечерње. Све што се чита овде, као да предусреће мисао. И још више, до краја ослобађа душу од мирске прашине и остаје само покајање и молитва. Очи су брзо навикле на тај мрак и у светлу се још више распознају ликови фресака. Изгледа да нема веће светлости од мрака ове пећине. Влага на фрескама још их више оживљава... Свечано и побожно служи вечерње стари калуђер. Клања се пред фрескама дубоко, ведар је поглед његов, задовољно лице.

Свршено је вечерње, сакрило се сунце иза брда, мирис траве постаје још јачи, из далека чује се звук чактара. Питају калуђера од кад постоји манастир и ко је направио те фреске. А он се смешка и прати госте ћелији старца чије кандило живота догорева. У ћелији је мрак и само жива фреска свеца. Не догорева живот старца, само тело његово постало је уморно од дугог живота. А мисао и дух, тек, можда, сада прилазе бесмртности. И прича старац гостима. Већ давно, давно је то било. Чобанчић један снивао је сан да у пећини овој мора бити црква и да у пећини овој нема мрака јер је место то благословено Богом и кости свеца ту леже. Испричао је чобанин сан, још онда младоме монаху Симеону и он поверова сну и поче да гради манастир, да прави фреске. Двадесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима претворили су монаха Симеона у старца мудрог. Старца, познаваоца људских душа. Све ово причао је архимандрит својим гостима. У ћелији је ушао мрак. Светлуцале су плаве старачке очи и најзад рече нам: "Сада идите, биће скоро добро целом православном свету. Можда ћу умрети ускоро. На свему хвала Богу".

Марија Јасинска, 1940.

Митрополитов сан

За време митрополита московског Филарета, у Москви је био један свештеник који је страдао од пића у толикој мери, да је то најзад довело у питање и његов свештенички чин. Митрополит се и одлучи за такво једно решење. И кад је једне вечери дошао ред да стави решење на тужбу против тог свештеника, учини му се да је уморан и одложи тај рад за ујутру.
Док, преконоћ, славни митрополит усни један чудан сан: као дошли и опколили га неки непознати људи страшног изгледа, убоги, рањави, изнемогли као утопљеници, као пострадали од изненадне смрти, као устали из гробова. Али сви су једнодушно захтевали од митрополита да оног свештеника не кажњава. Затим се митрополит пробуди и не хотећи веровати сну, упути се ка писаћем столу да стави решење на тужбу. Почне се нешто предомишљати, у том осети умор, остави перо и врати се опет да настави спавање.
Опет се у сну појави иста слика: они људи почеше још више да захтевају да се оптужени свештеник остави на миру:
- Он нам је потребан - викали су - јер он се за нас моли Богу.
Опет се сад митрополит пробуди. Заспи и по трећи пут, и трећи пут усни исти сан.
Рано изјутра, пошаље митрополит Филарет да позову оптуженог свештеника и саопшти му многобројне тужбе, као и своју намеру да га удаљи са парохије.
- Крив сам - одговори свештеник.
- Али у теби мора да се скрива нека добродетељ. Дужан си о томе све ми признати - настави архијереј.
- Владико мој, код мене нема никакве добродетељи. Грешан сам и заслужујем прекор. Једина је код мене срдачна побуда: молим се Богу за умрле. Не само за моје парохијане, него кад чујем за ког човека да је умро а није оставио никога од родбине, или кад сретнем неког покојника да га носе из болнице или, прочитам у новинама о изненадној смрти, све записујем па се за њих помолим милостивом Богу.
- Добро си радио. Ти си се за њих молио Богу а они тебе штите и траже да те оставим у истој цркви, да и даље за њих приносиш молитве. Ја ти овога пута праштам. Продужи да се молиш за усопше. Мисли и на живе којима си до сада служио на саблазан.
И после дугог говора, митрополит је отпустио с миром оптуженог свештеника. После тога свештеник се сасвим поправио. Оставио је пиће. Опоменуо се задатка доброг пастирства који су га некад и побудили да се моли за мртве. И постао је свештеник за пример свима.

Протојереј Леонид Колчев

Страдање владике Мелентија

Призор је био узвишен, владика иђаше миран и озбиљан напред, за њим корачаше достојанствено прота Стојан, а за овима, она четворица исто тако мирни и озбиљни, као да иду на какву верску свечаност. Сви погледаху пут Јастрепца, погледаху на Србију, откуд су се толико надали, па... наде остадоше само наде...
- Владика приђе својим вешалима, још једном погледа пут српске границе, узе конопац, прекрсти се, благослови га трипут, па наденувши замку на врат, рече: Сад, вуците! - За трен ока, мученик владика лебдијаше високо у ваздуху!
- Прота Стојан, вазда јунак, мирно рече: Не може се повешати сав народ! Само да не чује Јела (сестра) док не изданем! - Џелати потегоше уже, и прота Стојан, мученик за велику мисао ослобођења, висаше у ваздуху.
Помреше и остали спокојно, мирно, као јунаци који вазда мирно гину за свету мисао слободе. Турци их гледаху, гледаху дуго, по глави им се врзмаше мисли из којих се најпосле јави дубоко поштовање према јунацима и мученицима те рекоше: Штета што ови нису муслимани!
Ноћ је тиха, мајска – јунски поветарац пиркаше, а коса мученика пирлиташе, телеса се повијаху тамо-амо, благи ваздух грлио је ове мученике и као да им на ухо шапуташе: идите, идите свете душе у гомиле оних мученика што падоше пре вас, а доћи ће дан када ће и беломе Нишу синути сунце слободе!


Ускрс на бојишту

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2012/11/08/10966326/Izvidjac%20srpske%20vojske%20Dragutin%20Matic.jpg
Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду и две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.
Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљу покопани.
Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једнолики и монотони. Испред земунице утабанали смо једну узану стазу, куда с времена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо... Безизразно зуримо у Мегленску Равницу, утонули у трептаву јару и густу прашину.
Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да би боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.
- Па данас је Ускрс - пљесну се Лука рукама.
Али за чудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се јавише сузе.
- Нека нам Бог помогне! - рече тихо.
А то исто веле и непријатељски војници. И, призивајући истога Бога, међусобно се кољемо.
Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу.
Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, као стократи одјек, непрестано бруји у нашим душама: Докле овако... докле?
Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада, као да се снебивамо јер нас ово честитање подсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут. Војин је приложио каву, ја шећер.
Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи на обема странама, мислило је данас на Онога, који се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама.
Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе, поче да креће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмиче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење...
- Шта је оно, људи?!... Брже да видите!
Приђе Војин.
- Пази, они се рукују!... А-ух!
Дошао је ред и на мене.
На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад измешали...
Дотрча и потпуковник Петар.
Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружили један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња, притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. На место радости прожима нас нешто мучно.
Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:
- Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа као конац.
- Ово је расуло! - завапи Лука.
Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.
Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.
- Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.
Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране.
Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по неком договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана нису опалили ниједну пушку.
Пред вече наишао је један официр из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима.
Прича се да је одмах поведена истрага, и да ће тај батаљон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио како је до тога дошло.
- Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се довикују и узајамно грде. Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују, како наши треба да се предају. У Србији се лепо живи и - ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изван рова, као да тиме хоће да кажу, како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни.
Међутим, јутрос викне Бугарин:
- Братко, днес је Велик Ден. Не деј да пуцаш!
Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпоче разговор међу њима.
- Братко... Нека је часно Воскресеније!
- Ваистину Воскресе!
- Фрлај малко леба, ако имаш.
Узме овај наш пола леба и заврљачи преко бедема. Али леб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изађе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прескочи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.
Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену угледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја, као по неком договору. И ти људи тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају. Али припуца артиљерија и растера их.

Стеван Јаковљевић

Из збирке истинитих прича "Огњиште", 
Дивљански манастир, 2015.